Tradicionalni bečki kafić je institucija za sebe: tonet stolice, marmorni stočići, lože i stolovi sa dnevnom štampom tipični su za njih, isto kao i konobari i konobarice u crnoj uniformi i beloj košulji. Bečki kafić od vajkada važi sa mesto sa susret i razmenu, komunikaciju i kreativnost kao i za čitanje novina i rad.
Urađena je studija ne bi li se ispitalo kako danas izgleda imidž bečkog kafića. I pokazala je: Na odličnom je glasu! Za 32.000 Bečlija je kafić bukvalno „druga dnevna soba“ koju svakog dana posećuju. Trećina lokalnog stanovništa bar jednom nedeljno odlazi u kafić, a četvrtina više puta mesečno, da bi se tamo sastajali ( oko 70% ispitanika) ili radi opuštanja (oko 40% ispitanika).
Preko polovine ulepša sebi boravak konzumirajući kolač ili tortu uz kafu. Najprodavanija vrsta kafe u ponudi je Bečki melanž (Wiener Malange) koji se sastoji od jednakih udela espresa i pene od mleka. Ima i podosta specijaliteta za otkrivanje kao što je npr. „Einspänner“ (zaprežna kočija) što je po pravilu kočija sa jednim konjem. Kočijaš je ranije, sedeći u zaprezi, kafu držao u ruci, a da se ne bi ohladila, stavljali su veliku količinu ulupane slatke pavlake odozgo i time faktički napravili izolaciju. I tako je nastala kafa „Einspänner“ (zaprežna kočija).
Međutim, nemaju samo specijaliteti kafe dugu istoriju, već i sam Bečki kafić kao takav: Prvi je otvoren krajem 17. veka. Kroz Svetsku izložbu je 1873. godine bečki kafić stekao međunarodnu prepoznatljivost. Od 2011. godine kultura tradicionalnog bečkog kafića uvrštena je u UNESCO-ov spisak nematerijalne kulturne baštine. „ Kafići su mesto gde se konzumira i vreme i prostor, ali samo kafa dospeva na račun.”. Da se to još uvek pojmi i ceni na isti nači, pokazuje nova studija. A zašto 2% bečke populacije ne posećuje kafiće, ostaje zagonetka, oko koje bi moglo da se filozofira u kafiću.
